U našem gradu crkva je u centru sela!

Ilustracija: Lucija Baotić

   U jednom Slavonskom selu, ovih dana dok nas sve pogađa „korona ludilo i naputci  stručnog stožera“ dvije bake, Kata i Marta, teško se nose sa svakodnevicom.

Prošao je i Uskrs.

Marti se steže  u grudima. Niti su joj mogla doć’ djeca i unuci, a niti je ona k njima mogla poć’. Od kako je Mata umro, njena je najveća radost bila kada bi ju posjetili unučići.

A bilo ih je, Bogu hvala jedanaestero, te troje praunučadi.

Ona i njen Mata nisu se bojali djece. Imali su ih šestero. I podizali su ih u teškom poslijeratnom vremenu svakojake oskudice i gladi. Sve su ih odškolovali i „stavili na noge“, otpravili na životni put.

Marta ne pamti da je ikad ovako bilo. Sjeća se ona „onoga rata“ (II. svjetski rat Op. autora).

Tada je izgubila oca dok su četnici klali ovim dijelom Slavonije.

Brat je nestao „u pokretu“, tako su govorili za naše ljude koji su skončali na Bleiburgu ili križnim putovima.

 Nakon četnika došli bi partizani i sve pootimali vrijednim Slavonskim težacima da im je jedva ostajalo da se mogu prehraniti.

A u ovom zadnjem ratu, ostala je Marta bez dva sina. Jedan je poginio u Vukovaru, a drugog koji je „nestao“, u proboju kod Bogdanovaca, još nisu našli.

A baš taj „nestali“ sin, Tuna, silno je volio ovu Slavonsku grudu i znao je kazat da će ostat u selu, da će se brinit’ o dadi i mami i da im ništa nikad neće zafalit’.

E da je njen Tuna sad tu.

Ne bi ona bila sad sama, utučena i stalno pred televizijom.

Najžalosnije joj je što ne može na misu.

U svom životnom vijeku od devedeset  godina ovo nikad nije bilo.

Nisu misu mogli spriječit ni četnici, ni partizani, ni poslije rata komunisti što su igrali kozaračka kola prid crkvom, ni u ovom ratu opet četnici i vojska (JNA), al sad eto, gleda preko televizije i ništa joj nije jasno;

stoje neki ljudi, stručnjaci kažu,  ispod barjaka hrvatskog za kojeg je ona puno oplakala već,

 i govore:

„Nema van. Nema misa. Nema nikud ić’. Ostani u kući.“

Pa ne može znači ni na klupu pod orahom na ulicu izić’ i koju progovorit sa susjedom Katom?!

„Ooo kako je to ludo vrime došlo“ – uzdahnu baka Marta.

Odškrinula je malo pendžer što gleda na sokak.

Ugledala je snaš’ Katu što živi odmah kuću do nje.

Baka Kata je imala sličnu životnu priču baš kao i baka Marta.

Malo je bila mlađa od bake Marte i imala je živog muža. No, oboje sami i stari.

Tako su dijelili život kao i mnogi naši stari u opustjelim Slavonskim selima.

„Idem ju viknit, ma da samo prodivanim dvi tri riči s njom, da ju pitam kako je“ – pomisli baka Marta otvarajući svoj pendžer.

„Kato, snaš’ Kato, faljen Isus!“ – povika baka Marta.

„Vazda bio faljen! Marta draga, kako si?“ – odvrati joj Kata.

„Joj, a šta da ti divanim. Teško mi je. Žalost me neka uvatila. Sama i pusta po cili dan.“

„Da. I kod mene je tako. Ni tebi niko nije došo za Uskrs?“ – upita ju Kata.

„Nije niko, ko ni tebi tvoji. Po telefonu smo se čuli.

A sve sam ko i svake godine priredila. Kazali su oni, nemoj mamo nećemo ti moć’ doć’, neda taj njeki stožer, batina njeka – šta li je, a ja se opet nadala…..

Kad ono, ni svetenja nismo mogli odnit u crkvu na blagoslov. To tako nikad nije bilo.“

„Ni, ni nikad ‘vako bilo“. – odvrati zamišljeno Kata.

„Nego ajd ti sjedi tu na klupicu, a ja ću ‘vako sa pendžera pa da prodivanimo malo, nješta bi te upitala.“

„Ajd.“ – odgovori joj Kata

Tako, bake ni ne znajući pridržavale su se „odredbi stručnog stožera“ (čak oko 3m).

„Kato moja, najgore mi je od sve ove pustoši i tuge što nema mise.“ – gotovo jecajući će baka Marta.

„Da, meni je isto žao. Nekako sam se sva pogubila. Uvik je bilo, po danu radiš, bašča (vrt), oko marve (blago u štali), kokoša, po avliji i ondak pridveče uvik smo išli k misi.“ – sjetno reče Kata.

„E moja snaš’ Kato, ja ovo ne pamtim u svoji devedeset ljeta da je ikad bilo da misu nismo smjeli slavit.

Ni  za kralja, ni četnici, ni partizani, pa opet četnici i vojska (JNA) nisu nam mogli zabranit,

a vidi ti sad ‘vo.

Nego, de mi kaži, a di je gospodin velečasnik, jel’ tud u selu?“ – upita baka Marta.

„Ma je, tu je. Vidli su ga njeki dan, na veliki petak, kako sam obilazi po župnom dvorištu i moli križni put.  Jadničak. Valjda ima šta za jest. I kuvaricu je moro otpustit. Kažu da zbog te Kerone niko nikom ne smi ić.“ – Kata će.

„A šta je s mise?!“ – upita baka Marta.

„Ma ima misa, al’ on sam bude, bez naroda.“ – odgovori joj Kata.

„Pa kaka je to misa, da on sam bude, nit naroda, nit ministranata, nit zvonara….“ – upitno će baka Marta.

„A šta će jadan, tako mu je biskup zapovidio, a njemu opet papa. Zato imamo na talaviziji misu. Ja gledam svaki dan.“  – oštro legalistički odgovori Kata.

„Ma znam. Gledam i ja. Al’ ni mi to to.“ – tužno će na to baka Marta.

„Ma znaš, sad njeki dan prid Uskrs, kazo je njeki velečasnik priko talavizije da se možemo i pričestit duhovno.  Ja isprva nisam znala štaj’ to, nazvala ja moju kći Mandicu  telefonom u Zagreb i ona mi sve  objasnila.

To ti je kad duhovno žeđaš, a ne možeš k misi, k’o ja i ti sad. A treba ti duhovna ‘rana. Ti sebi zamisliš da si se pričestila, i eto, to ti je to, tako nam sad valja radit, nema nam druge.“ – Kata dovrši svoje viđenje duhovne pričesti.

Nastupio je muk.

Poduža tišina.

Obje su se starice u svojoj tuzi i bolu zanijele svaka u svojim mislima.

Slavonsku ravan, koju sada prekriva  grobna tišina, muk i tuga koja se da nožem rezati,

remetio je jedino cvrkut nekih razigranih ptića, oni ne znaju za odredbe „stručnog“ stožera i nije ih bilo briga.

Baka Marta odluči da prekine ovu sumornu šutnju, da kaže snaš’ Kati šta misli, ali i da se malo našali s njom u svom ovom sivilu.

„ Znaš ti Kato moja, šta se meni dogodilo juče’?“

„Šta je bilo Marta?“ – Kata će začuđeno prenuvši se od svojih misli.

„Bila ja nješto ogladila“ – započne priču baka Marta – „ i dok gledam šta ću, kako ću – da ću jetkat (večerat);

 a drnda onaj talavizor po cili dan….. i da vidim šta oni to prikazuju;

kad namo, Kato moja, svakakog voća, banana, mesa ‘vakog, mesa ‘nakog, ma šta ti srce ‘oće – kažu sve je jeftino – sam’ da dođemo kupit.

A mogu ti kazat, baš su im lipe jabuke.

K’o  ‘ne naše na kraju bašče što budu o jeseni. Baš sam ih se uželjela…..

I; šta da ti kažem. Tako sam ti se ja navečerala, a ostala skroz gladna.“  – baka Marta će svojoj susjedi Kati.

„Čekaj, kako to; sad veliš navečerala si se,

a opet ostala gladna?! – zbunjeno ju upita Kata.

„Pa lipo, Kato moja, isto k’o i ti.“

„Šta ko i ja?!“ – još zbunjenije će Kata.

„Pa ti kaza da si se pričestila priko talavizije dok si gledala misu.

Eto tako sam se i ja najela oni lipi jabuka kad su ih reklamirali priko talavizije.“ – odgovori joj baka Marta bez ustezanja.

Obje su se bake od srca nasmijale svojoj tuzi i boli što im je donijela ova Korona, a propisao stručni- sekularni (bezbožni) stožer pred kim svi ucvikaše.

Bake su još, onako u propisnoj distanci – jedna na klupčici, a druga na svom pendžeru, izmolile svoje molitve iz starih molitvenika koje su imale uvijek uza se, jer sunce je bilo na zalasku – obično bi u ovo doba „išle k misi“, ali eto, nisu mogle.

Na kraju su se pozdravile, zaželjele Božji blagoslov u nadi da će se sutra opet zajedno pomoliti u vrijeme kad je obično bila večernja sveta misa.

„Kato, znaš šta ćeš poručit svojoj kćeri Mandici u Zagreb.“ – viknu baka Marta Kati koja se već uputila k svojoj kući.

„Šta to?“ – upita snaš’ Kata.

„Kaži joj da eto, kako sam se ja juče’ najela oni’ jabuka sa talavizije i tako utolila glad za ‘ranom,

tako će i ona isto svoju duhovnu glad kad se pričesti priko talavizije.“ – uz osmijeh povika joj baka Marta.

Kata se osmjehnula i mahnula joj te se uputila svojoj kući.

Slavonskim pustim šorom, za njom, čuo se samo vjetar.

Autor: Miroslav Baotić

SVAKA SLIČNOST SA STVARNIM OSOBAMA I DOGAĐAJIMA JE NAMJERNA!